Т. С. ЕЛИОТ

СМРТ СВЕТОГ НАРЦИСА

Дођи под сенку ове сиве стене –

Дођи под сенку ове сиве стене,

И показаћу ти нешто другачије

Од твоје сенке што простире се над песком у свитање, или

Од твоје сенке која скаче иза ватре уз црвену стену:

Показаћу ти његово крваво сукно и удове

И сиву сенку преко његових усана.

Некада је корачао између мора и високих хриди

Када га је ветар учинио свесним његових удова док мирно престижу један други

И његових руку прекрштених на грудима.

Док је корачао ливадама

Био је обуздан и умирен сопственим ритмом.

Крај реке

Његове очи биле су свесне зашиљених углова његових очију

А његове шаке свесне зашиљених врхова његових прстију.

Савладан таквим знањем

Није могао да живи као други, већ је постао плесач пред Богом.

Док би корачао улицама града

Чинило се да гази по лицима, изгрченим бутинама и коленима.

И тако се нашао под стеном.

Прво је био сигуран да је био дрво,

Увијајући гране једну око друге

И мрсећи коренове један око другог.

Онда је поверовао да је био риба

Клизавог белог стомака који је стезао сопственим прстима

Превијајући се у сопственом стиску, његова древна лепота

У трену ухваћена ружичастим превојима његове нове лепоте.

Онда је био млада девојка

Коју је у шуми ухватио пијани старац
Знајући на крају укус сопствене белине,

Ужас сопствене глаткоће.

И осетио се пијаним и старим.

Тако је постао плесач за Бога,

Пошто је његово месо било заљубљено у горуће стреле

Плесао је на врелом песку
Док стреле нису стигле.

Док их је грлио његова бела кожа предала се црвенилу крви и задовољила га.

Сада је зелен, сув и укаљан

Са сенком у устима.



                 превео Никола Живановић